Psihološko savetovanje

Nažalost se još uvek susrećemo sa predrasudom da se na psihoterapiju ili psihološko savetovanje odlazi samo onda kada smo etiketirani kao "ludi".

I nažalost nas ova predrasuda često sprečava u prevazilaženju datih problema za koje sami ne iznalazimo rešenje. Već smo svesni svi da kad nas boli zub idemo kod zubara, kada zaboli želudac idemo kod lekara, dakle brinemo o svom fizičkom zdravlju. Takav pristup treba da imamo i kada pristupamo temi mentalnog zdravlja ili psihičkog blagostanja. Takođe, brinemo i o svojoj duhovnoj dimenziji, molimo se, svako na svoj način, ili odlazimo kod duhovnika na ispovest. U redu je potražiti pomoć kada nešto ne umemo da uradimo sami, a niko od nas nije svemoguć, niti je realno očekivati od sebe da sve sami radimo. Mi smo suštinski društvena, socijalna i altruistička bića i učimo jedni od drugih. Na savetovanje odlazimo kada:

1. ♦ Kada imamo konflikt sa partnerom
2. ♦ Kada ne spavamo mirno
3. ♦ Kada imamo problem sa regulacijom besa
4. ♦ Kada osećamo usamljenost
5. ♦ Kada se mnogo bojimo
6. ♦ Kada imamo problema na poslu sa šefom
7. ♦ Kada ne umemo da donesemo valjane odluke
8. ♦ Kada imamo strah od gužve
9. ♦ Kada doživimo fizičko nasilje
10. ♦ Kada doživimo seksualno nasilje
11. ♦ Kada smo doživeli gubitak bliske osobe da adekvatno odtugujemo gubitak
12. ♦ Kada neumereno jedemo ili pijemo
13. ♦ Kada osećamo kao da smo u zastoju
14. ♦ Kada želimo da naučimo veštine zdrave komunikacije
15. ♦ Kada želimo da naučimo socijalne veštine
16. ♦ Kada želimo da naučimo da budemo asertivni
17. ♦ Kada želimo da naučimo kako da regulišemo emocije

Niti jedan od ovih pobrojanih razloga ne čini nas "ludima", ali nas nažalost iracionalno uverenje da psihološku podršku traže samo slabe i "lude" osobe kontinuirano sprečava da na adekvatan način rešimo date nam životne situacije ili da poboljšamo kvalitet života.

I mi psiholozi, koji profesionalno pristupamo našoj profesiji, takođe imamo psihologe kod kojih odlazimo kada imamo ličnih ili poslovnih poteškoća. To je naša lična i profesionalna odgovornost.

Malo ćemo se našaliti kako bi smo zaokružili temu: Onda su i psiholozi "ludi" jer redovno idu kod psihologa!

Individualni rad počinje stvaranjem poverenja i uzajamne saradnje između Vas i savetnika. Do postizanja cilja dolazimo zajedničkim radom tokom kojeg su savetnik i klijent u ravnopravnoj poziciji - "Ja sam Ok, ti si Ok". Savetnik Vam na raspolaganje stavlja svoje znanje i veštine kako biste razbudili motivaciju i svoje potencijale. Osvešćivanje vlastitih snaga je osnovni preduslov za postizanje promene u ličnom razvoju.

Grupno savetovanje podrazumeva skup više klijenata koji imaju priliku da sagledaju sebe kroz iskustva drugih ljudi. Tada otkrivamo da i drugi imaju iste probleme kao i mi, i da nismo sami. U ovom procesu se jačaju saosećanje i empatija, a glavna prednost u odnosu na individualno savetovanje je ovladavanje veštinom zdrave komunikacije u međuljudskim odnosima i socijalna kontrola.

AGRESIVNI KARAKTER

1. U A. Adlerovoj (Adler) teoriji, tip ljudi koji, budući da mu nedostaje osećanje za zajednicu, direktno, neuvijeno stremi nadmoći nad drugim ljudima. Odlikuje se sledećim crtama karaktera: sujeta (častoljublje), ljubomora, zavist, mržnja i tvrdičluk.

2. U teoriji Karen Hornaj (Horney), pojedinac koji je kao svoju osnovnu životnu strategiju usvojio obrazac kretanja protiv ljudi. Njegove osnovne potrebe su potreba za uspehom, za moći i za iskorištavanjem drugih. On prihvata zakon džungle i njegov osnovni životni moto je: "Moć daje pravo." Zato a.k. odbacuje s prezirom svaku humanost, dobrotu i osećajnost kao slabost. U svakoj borbi on mora po svaku cenu da pobedi. Njegova opsesija, životni san je uspeh i neograničena moć, a njegova ličnost predstavlja puko sredstvo da se taj cilj ostvari. Najlakše se prepoznaje u interpersonalnim odnosima. Svako upoznavanje s drugim čovekom on doživljava kao odmeravanje snaga i u sebi se pita: "Koliko je jak?" A.k . odgovara analno-sadistički karakter u Frojdovoj (Freud), a izrabljivački karakter u Fromovoj (Fromm) teoriji.

DELIKVENCIJA

(od lat. delinquere = omanuti, pogrešiti, prestupiti) Prestupničko ponašanje, vršenje krivičnih dela. D. ima svoje socijalne, socijalno psihološke i individualno psihološke uzroke i činioce. Neke antisocijalne, emocionalno nestabilne i nesocijalizovane ličnosti sklonije su vršenju prestupničkih dela, nego druge, dobro socijalizovane ličnosti. U kliničkoj i forenzičkoj psihologiji posebno se proučava problem maloletničke delinkvencije.

ASERTIVNOST

(od lat. asertorius; engl. assert = potvrdan, afirmativan) Odlika samopotvrdnog, prodornog, borbenog ponašanja. A. se ispoljava u odlučnoj i aktivnoj samoodbrani sopstvenih prava i vitalnih potreba, kao i u odvažnom aktivnom stremljenju ka cilju. Engleski termin a. podrazumeva ne samo izrazitu samosvest, samopouzdanje nego i preduzimljivost i prodornost u ostvarivanju svojih planova i namera. U našoj kulturi a. je tipična odlika muškog ponašanja. Suprotno povučenost, nesigurnost. Nesigurnim , isuviše obazrivim i obzirnim ljudima preporučuje se asertivni trening.

CRTE LIČNOSTI

Osnovne gradivne jedinice strukture ličnosti. Crte su relativno trajne i relativno opšte osobine ličnosti, odgovorne za doslednost ponašanja u sličnim situacijama. To su obično dimenzije duž koje se pojedine ličnosti mogu svrstati po stepenu zastupljenosti određene osobine (npr. dominantnost – submisivnost, sebičnost – nesebičnost itd.) i koje su veoma korisne za opis i objašnjenje ličnosti. Do koncepta i psihološke sadržine crte dolazi se bilo kliničkim ispitivanjem i posmatranjem pojedinaca (Frojd/Freud/, Adler/Adler/, Olport/Allport/) ili tehnikom faktorske analize podataka dobijenih na upitniku kod velike grupe pojedinaca (Katel/Cattell/, Ajzenk/Eysenk/, Gilford/Guilford/). Prema nekim psiholozima c.l. su samo nazivi, skraćeni opisi izvesnog tipičnog načina ponašanja. Suprotno ovom nominalističkom gledištu Gordon Olport zastupa realističko stanovište, po kojem crte stvarno postoje "ispod kože" u pojedincu i imaju uticaj na njegovo ponašanje. One, poput navika i stavova, predstavljaju determinišuće tendencije, ali su u odnosu na navike opštije, a u odnosu na stavove razlikuju se po tome što nisu usmerene na neki objekt i što ne impliciraju njegovu procenu (pozitivnu ili negativnu). Po Olportovoj definiciji, crta (lična dispozicija) je "uopštena neuropsihička struktura (svojstvena individui), sposobna da mnoge draži učini funkcionalno ekvivalentnim i da uvede i vodi dosledne (ekvivalentne) oblike prilagodljivog i stilskog ponašanja". Crte , prema Olportu, mogu biti opšte i lične (morfogenetske) dispozicije. Opšte crte su korisne jer omogućavaju poređenje pojedinca s drugima, ali su manje stvarne u odnosu na lične. Ličnost, smatra Olport, ima svega nekoliko centralnih crta (5 – 10) i samo jednu kardinalnu. Prema vrsti, crte mogu biti crte karaktera (objašnjavaju zašto neko nešto čini, posebno u interpersonalnim odnosima), crte temperamenta (objašnjavaju kako neko nešto čini) i sposobnosti (koliko uspešno nešto čini). Katel razlikuje površinske i izvorne crte (neko nešto čini) i sposobnosti (koliko uspešno nešto čini).

IGRANJE IGARA

U transakcionoj analizi E. Berna (Berne), prinudna, iracionalna, često nesvesna, ali planirana aktivnost koja uključuje niz sukcesivnih, komplementarnih, "kvarnih" transakcija ("mamac", "riba ", "obrt" i najzad "zez") koji vodi skrivenoj "dobiti". I . i. predstavlja dramatizovanu demonstraciju neke važne teze životne filozofije igrača ("ja sam baksuz"; "svi ljudi su prevaranti" i sl.), koji u svoju igru uvlači makar još jednog saigrača. Sama "dobit" od igre je dvosmislena, protivrečna, jer pobeda (potvrda sopstvene životne filozofije, zadovoljenje patološkoh potreba, sekundarna dobit itd.) u igri znači, zapravo, istovremeno i poraz, gubitak, katkada i katastrofalan. Fasada igre, ponašanje na manifestnom planu može izgledati vrlo racionalno, ali je ona, po svojoj prirodi, duboko iracionalna, destruktivna ili samodestruktivna, s obzirom da Dete programira ceo njen tok i upravlja skrivenim transakcijama u njoj. I . i. je neizbežno u gotovo svim interpersonalnim odnosima, između šefa i službenika, muža i žene, prijatelja, roditelja i dece, prodavca i kupca, terapeuta i klijenta itd.

ADIKCIJA

Adikcija (lat. addictio = dosuđivanje, žrtvovanje; engl. addiction = sklonost, privrženost). Podložnost nekoj štetnoj navici, najčešće, psihofiziološka zavisnost od droge ili alkohola (toksikomanija, alkoholizam).

ADOLESCENCIJA

Adolescencija – (lat. adolescentia = mladost, mladićko doba; od adolescere = rasti) Period čovekovog intenzivnog razvoja, od kraja puberteta do zrelog doba, a po nekim autorima, od kraja detinjstva (početak puberteta) pa do sticanja zrelosti (od 12-14. pa do 18-21. godine). Dok je pubertet pretežno biološki određeno razvojno doba, a. je prevashodno socijalno, kulturno i istorijski određena. U našoj kulturi period a. je prelazno doba praćeno izrazito burnim psihičkim, naročito emocionalnim i moralnim krizama, previranjima i lutanjima. U nekim slučajevima, normalna adolescentska kriza može dovesti do manjih ili većih psihičkih poremećaja, a u retkim slučajevima završava se nastankom psihičke bolesti (npr. histreija, fobija, shizofrenija ). U a. dolazi do intenzivnog traganja za samim sobom i do formiranja identiteta. Adolescenti su veoma zaokupljeni sobom, svojim sposobnostima, vlastitim moćima i talentima, vrednostima, isprobavanjem jačine volje i izdržljivosti. U a. slabi uticaj porodice i roditeljskog autoriteta, a postaju veoma značajne grupe vršnjaka tj. adolescentske grupe koje imaju svoju specifičnu subkulturu.

ALKOHOLIZAM

Alkoholizam – (od arap. Al-kohol = antimon u prahu, destilisana tečnost) Jedna od najrasprostranjenijih toksikomanija, ispoljava se kao gubitak sposobnosti uzdržavanja od prekomerne upotrebe alkohola, dovodi do narušavanja psihičkog (poremećaji opažanja, pamćenja, mišljenja, ličnosti) i fizičkog zdravlja (avitaminoza, ciroza jetre, oštećenje CNS) i socijalnih odnosa (porodični, profesionalni, prijateljski). Po rasprostranjenosti i štetnim posledicama po zdravlje, a. je odmah posle bolesti kardiovaskularnog sistema i malignih oboljenja (karcinom). A. se javlja iz različitih psiholoških razloga, kao što su neuspeh u braku, na poslu, usled psihičke nezrelosti, nesigurnosti, anksioznosti, depresivnosti i osećanja manje vrednosti, s obzirom da se osećanje osujećenosti, tuge i inferiornosti gubi pod dejstvom alkohola. Valja, međutim, imati u vidu da alkohol samo privremeno i prividno vraća pojedincu izgubljeno osećanje sigurnosti, kuraži i stvara iluziju o vlastitoj omnipotenciji. Sa mamurlukom, vraća se u još većoj meri osećanje niže vrednosti, anksioznost i osećanje krivice. Na nastanak A. utiču i društvene prilike, kao što su ekonomska beda, gušenje političkih sloboda, gubitak socijalnog statusa, kao i društvene navike učestalog konzumiranja alkohola. Dugotrajno i prekomerno konzumiranje alkohola može dovesti do alkoholičke psihoze.

ALKOHOLIČKA DEMENCIJA

Vrsta demencije nastala usled duže i obilne zloupotrebe alkohola. Poznata je pod nazivom Korsakovljev sindrom/psihoza.

ANKSIOZNA REAKCIJA

Funkcionalni poremećaj, neurotični odgovor na stresnu situaciju ili na dugotrajne patogene konflikte. Sastoji se od difuznog osećanja straha, zebnje, bojazni praćenom napetošću, uznemirenošću, osećanjem ugroženosti, hronične zabrinutosti i bespomoćnosti pred nekom u budućnosti očekivanom nesrećom. A.R. je relativno često povezana sa izvesnim telesnim simptomima (srčana aritmija, drhtanje, vrtoglavica, želudačne smetnje itd.)

BEKSTVO OD SLOBODE

Prema Erihu Fromu (Fromm) mehanizmi b.o.s.su iracionalni, neadekvatni pokušaji da se izbegne ili umanji nepodnošljivo osećanje usamljenosti savremenog čoveka, a koji, zapravo, samo još više pojačavaju osećanje izgubljenosti. From izdvaja tri glavna mehanizma bekstva: 1. Autoritarnost (simboličko sjedinjavanje pojedinca s moćnim autoritetom), 2. Destruktivnost (razaranje kao posledica osujećenja zdravog razvoja) i 3. Konformizam (potpuno saobražavanje pojedinca društvenim normama). Prva dva mehanizma su karakteristična za totalitarnu, a treći za savremeno demokratsko društvo.

BES

Neprijatni afekt koji se sastoji od snažnog i burnog izliva nekontrolisane mržnje, ljutnje, jarosti i gneva prema nekoj osobi ili predmetu. Na unutrašnjem, fiziološkom planu b. karakteriše aktiviranje simpatičkog nervnog sistema, te otud ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, ubrzano disanje, pojačano lučenje glukoze iz jetre i adrenalina iz srži nadbubrežne žlezde, kao i povećanje snage skeletnih mišića, a na spoljašnjem, telesnom planu ispoljava se u živoj gestikulaciji, vikanju, lupanju nogama, stezanju pesnica, crvenilu lica, pretećim pokretima i borbenom stavu celog tela. Na subjektivnom planu, b. se doživljava kao stanje neprijatnosti, "suženja" ili "pomračenja" svesti u kojem je osoba "obuzeta" afektom kao nekom demonskom silom. Prvi izlivi snažnog i nekontrolisanog b. sreću se kod dece u ranom uzrastu onda kada im se uskrati zadovoljenje neke želje. Neke odrasle osobe (autoritarne, histeričke ili sa koleričnim temperamentom) sklonije su ovom afektu nego druge. Često reagovanje b. pouzan je znak niskog praga tolerancije na frustraciju. Savremena istraživanja ukazuju da se kod osoba koje su relativno često obuzete b. povećavaju šanse da obole od psihosomatskih poremećaja.

BEHAVIOR (BIHEJVIOR) TERAPIJA

Vrsta terapije abnormalnog ponašanja koja se zasniva na postavkama bihejviorizma. B.T. ignoriše mantalističke "uzročnike" bolesti (npr. konflikte i komplekse), i u celini se svodi na otklanjanje "simptoma". B.T. počiva na shvatanju da je poremećeno, "bolesno" ponašanje stečeno učenjem, te se učenjem i može "ugasiti". B.T. predstavlja postepen proces planskog i sistematskog odučavanja pacijenta od starog, nedelotvornog i abnormalnog stečenog ponašanja i učenje novog, uspešnog i normalnog. Prema Dž. Dolardu (Dollard) i N. Mileru (Miller), "ukoliko je neurotično ponašanje naučeno ono može da bude i odučeno podesnim korišćenjem istih onih principa koji su učestvovali u procesu učenja… Postupak psihoterapije uspostavlja skup uslova koji omogućavaju odučavanje od neurotičarskih navika i učenja novih, neneurotičarskih navika".

BRAK

Društvena, pravno ili verski zasnovana institucija zajedničkog življenja punoletnih osoba različitog pola koja je osnov porodice i podrazumeva uzajamna prava i obaveze supružnika, kao i obaveze prema potomstvu. U braku čovek zadovoljava mnoge svoje socijalne, biološke, ekonomske i psihološke potrebe (za sigurnošću, seksom, roditeljstvom itd.). Postoji više oblika braka, zasnovanih na običajnom, verskom ili zakonskom pravu. To su monogamija, bigamija, poligamija (poliandrija ili poliginija).

DEPRESIVNA REAKCIJA

Prolazno stanje nastalo usled nekog iznenadnog i teškog gubitka, fizičkog oboljenja ili razočaranja, a karakterišu ga oseđanje bezvoljnosti, malodušnosti, očajanja, kao i samooptuživanje i autoagresivnost.

DEPRESIJA

DEPRESIJA (lat. depressio = spuštanje, opadanje, snižavanje)

1. U psihijatriji težak psihički (afektivni) poremećaj koji obuhvata opšte sniženje životnog tonusa, gubitak apetita i interesovanja, neprestanu zabrinutost, nesanicu, usporenost mišljenja zatim bezvoljnost, obeshrabrenost, potištenost, umor, osećanje snažne tuge, beznadežnosti, manje vrednosti i osećanje praznine. Smatra se da d. može nastati bez jasnog, vidljivog uzroka, iz hipotetičkih "unutrašnjih " ;, konstitutivnih razloga (endogena d.), ali i kao odgovor na nepovoljne traumatske spoljašnje okolnosti (reaktivna d.). Depresija može biti udružena sa hipohondrijom, paranojom i anksioznim stanjima. U starosti se može javiti involutivna d.

2. U psihologiji, kod normalnih ljudi, posebno raspoloženje koje karakteriše osećanje dosade, bezvoljnosti, malodušnosti, bezrazložne tuge, pesimizma i usporeno mišljenje.

DESTRUKTIVNOST

Dinamička crta ličnosti koja se manifestuje u razornom, rušilačkom ponašanju. D. je vid iracionalne, maligne agresivnosti, pošto je njen cilj uništavanje radi uništavanja. D. se, po nekim psiholozima, javlja kao direktna posledica aktuelne frustracije važnih ljudskih potreba. Prema Erihu Fromu (Fromm), međutim ona je ukorenjena u čovekovom karakteru kao sekundarna mogućnost, koja je posledica patološkog razvoja ličnosti, ometanja razvoja primarnih ljudskih potencijala (potreba za ljubavlju, stvaralaštvom, slobodom itd.). Ako nije u stanju da voli i da stvara, čovek ima potrebu da uništava. U tom smislu je D. jedan od mehanizama bekstva od slobode i od usamljenosti koju ona donosi. Prema Frojdu, pak, D. je izraz nagona smrti.

DETE (EGO-STANJE)

U Bernovoj (Berne) transakcionoj analizi, ego – stanje u kojem osoba doživljava, govori, oseća, misli i dela "poput deteta" (oznake "detinjast" ili "nezreo" su neadekvatne jer pripadaju jeziku Roditelja). Biti "u stanju D." znači ponašati se (gestovi, mimika, način govora) i osećati se kao što smo se osećali kada smo bili na uzrastu deteta između 2 i 5 – 6 godina. Pojedinac kod koga je aktivno stanje D. šalje poruke čiji je osnovni smisao ŽELIM ili OSEĆAM. Obrasci osećanja i delanja D. su genetski programirani te stoga Bern ovaj deo ličnosti naziva "arheopsihom". U funkcionalnom smislu, u svakom ego – stanju D. postoji Adaptirano (dobro prilagođeno, konvencionalno, poslušno, uspešno u školi itd.) D. Prkosno (neprilagođeno, negativističko) D. i Slobodno (simpatično, nestašno, nesputano, spremno na igru) D. Da bi postigao psihički sklad i zrelost, čovek treba da prepozna i da upozna svoje D., a ne da ga odbacuje ili negira. Najvredniji deo ličnosti je Slobodno D. sposobno da uživa, spontano, duhovito, kreativno, intuitivno, radosno i imaginativno.

EMOCIJA

Jedan od osnovnih psihičkih doživljaja koji predstavlja karakteristično uzbuđeno stanje organizma izazvano nekim emocionalnim stimulusom ili situacijom, a manifestuje se na tri različita plana: (1) Subjektivnom, kao mentalni doživljaj (radosti, tuge, prijatnosti i sl.); (2 ) Fiziološkom (npr. ubrzani puls, znojenje itd.) i (3) ponašajnom (npr. stezanje pesnica, mrštenje i sl.). Na subjektivnom, doživljajnom planu, E. se razlikuju prema kvalitetu. Osnovne , primarne E. su strah, gnev, radost i žalost. Prema osnovnom, hedonističkom ili afektivnom tonu koji preovlađuje, E. mogu biti prijatne i neprijatne. E. se mogu podeliti na različite načine. Prema svojoj usmerenosti i sadržini mogu biti: E. vezane za čulno draženje, estetske E., moralna osećanja, E. vezane za druge ljude, E. vezane za samoocenu itd. Jačina E. može da varira od sasvim slabog intenziteta izvesnog raspoloženja pa do snažnih afekata i neobuzdanih strasti. Važnu komponentu E. čine organske, fiziološke promene, od kojih su posebno važne one koje su nastale aktiviranjem simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema (širenje zenica, brži i snažniji rad srca, ubrzano disanje, usporen rad creva i organa za varenje, pojačano lučenje adrenalina, povećana količina šećera u krvi, povećanje mišićne napetosti i sl.). Sve ove telesne promene imaju ulogu da pripreme organizam za pojačane napore i za hitnu akciju (bežanje ili borba). Neke tipične promene u ponašanju i gestovima predstavljaju spolja vidljivu komponentu e. Emocionalno ponašanje, posebno kod primarnih emocija, u najvećoj meri je nasleđeno, gotovo univerzalno i nekada je bilo svrsishodno sa gledišta evolucije, kao što je pokazao još Č. Darvin (Darwin). Ti ekspresivni pokreti imaju i važnu komunikativnu funkciju. Svu raznovrsnost i složenost E. do sada nije u potpunosti objasnila ni jedna od teorija emocija (npr. evolucionistička teorija, teorija aktivacije, Džejms – Langeova, Kenon – Bardova, Šahterova kognitivna teorija i dr.).

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA

Sposobnost i veština korišćenja inteligencije u poslu, međuličnim odnosima i svakodnevnom životu. E.I. je metasposobnost, osoben složaj dispozicija ličnosti, koji nam omogućava da uspešno koristimo ne samo "hladnu " ;, apstraktnu inteligenciju, nego i ostale sposobnosti i veštine koje su neophodne za skladan, uspešan i zdrav život. Sklop crta koji sačinjava E.I. čine sposobnost samorazumevanja (sagledavanje svojih sposobnosti, potreba, osećanja i konflikta), sposobnost samokontrole (obuzdavanje "toksičnih" emocija kao što su bes, zavist, strah), samouverenost (samopouzdanje, optimizam), sposobnost empatije (razumevanje osećanja drugih), sposobnost uspostavljanja i održavanja skladnih međuljudskih odnosa, kao i rešavanje interpersonalnih sukoba. Ljudi koji imaju razvijeniju E.I. ne samo da su uspešniji u društvu, u profesionalnoj delatnosti i braku, nego su mentalno i fizički zdraviji i otporniji na bolesti. Bliska je socijalnoj inteligenciji.

JUNGOVA TIPOLOGIJA

Učenje Junga (Jung) o tipovima ličnosti i njegova klasifikacija ljudi prema dominantnom stavu ili orjentaciji libida na ekstravertni ili introvertni tip, kao i prema dominantnoj psihičkoj funkciji na intuitivni, misaoni, osećajni i senzitivni (perceptivni) tip. Kada se uzme psihička funkcija kao kriterijum podele, ljudi se mogu podeliti na racionalni i iracionalni tip. Najzad , kada se ukrste ova dva kriterijuma podele (prema funkciji i prema tipu orjentacije), dobija se tipologija koja ima osam tipova (npr. ekstravertni misaoni, introvertni misaoni, ekstravertni intuitivni, introvertni intuitivni, ekstravertni osećajni itd.)

KOMPLEKSI

U teoriji L.S. Vigotskog misaone tvorevine funkcionalno ekvivalentne pojmovima, koje predstavljaju drugi stadijum u razvoju pojma, a nastupaju posle sinkreta. K. predstavljaju čest način grupisanja srodnih predmeta i pojava kod dece starijeg predškolskog i školskog uzrasta, sve do perioda adolescencije. Dok su kod sinkreta grupisanja nastala na osnovu subjektivnih veza među predmetima, kod k. se grupišu prema objektivnim, stvarnim, ali konkretnim, faktičkim, često irelevantnim vezama, a ne suštinskim. U slučaju obrazovanja K., za razliku od pojmova, ne postoji jedinstven kriterijum grupisanja. U k. ulaze srodni predmeti koji su povezani na osnovu različitih faktičkih veza. Vigotski je otkrio i opisao pet različitih podgrupa K.: asocijativni kompleks, kolekcija, difuzni k., lančani k. i pseudopojmovi.

KONFLIKT

Konflikt – (lat. conflictus = sukob, sudar, borba; spor, svađa) Sukob oprečnih stavova, impulsa, interesa ili težnji. On je često teško rešiv i otuda je izvor mentalne neravnoteže. K. može biti spoljašnji, između dva ili više lica (interpersonalni konflikt), ili društvenih grupa (socijalni konflikt), ali psihologija poglavito proučava unutrašnji (intrapersonalni k.). Unutrašnji konflikt je vrsta frustracije kod koje ometanje potrebe ili želje dolazi iznutra. Konflikt je unutrašnji sukob dvaju različitih, po intenzitetu približno istih, ali po smeru delovanja suprotnih motiva ili nespojivih ciljeva.

KONFORMIZAM

Pojava promene stava, uverenja i/ili ponašanja pojedinca u pravcu saobražavanja sa važećim, opšteprihvaćenim grupnim normama i vrednostima, posebno pod grupnim pritiskom (stvarnim ili zamišljenim), a ne iz vlastitog ubeđenja. Svojim čuvenim eksperimentima socijalni psiholog S. Aš (Asch) je ubedljivo pokazao da su neki ljudi skloni da čak i svoje perceptivne sudove menjaju pod uticajem mišljenja većine (tobožnji ispitanici koji u dogovoru sa eksperimentatorom daju pogrešne procene). K. se može posmatrati kao jedno mogućno rešenje konflikta između potrebe za pripadanjem i potrebe za nezavisnošću. U razmatranju pojave k. valja razlikovati javni, pragmatični, spoljašnji k. (kada osoba iz pragmatičnih razloga menja svoje ponašanje i priklanja se obrascima ponašanja većine) i pravi, unutrašnji k. (kada osoba ne menja samo svoje ponašanje, nego i intimna uverenja, stavove i vrednosti). U istraživanjima je otkriveno više činilaca koji doprinose javljanju i veličini k. Društveni i situacioni činioci su: vrsta političke kulture, dominantni sistem vrednosti, stepen autoritarnosti i otvorenosti društvene zajednice, stepen grupne kohezivnosti, jačina grupnog pritiska, stepen jasnosti situacije i sl. Lični činioci su: sugestibilnost, samopouzdanje, inteligencija, konzervativnost, autoritarnost itd. Najzad, k. zavisi i od pola i od uzrasta (k. su podložniji žene i deca). Jedan od mehanizama bekstva od slobode. Sinonim saobražavanje.

KRIZA IDENTITETA

Po Eriku H. Eriksonu (Erikson),psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, venčanje i sl.) u kojem usled narušavanja osećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osećanju identiteta. K.i. prvo je proučavana prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana koji su "izgubili osećanje ličnog identiteta i istorijskog kontinuiteta", kao i kod mladih delinkventnih osoba koje su imale probleme sa samoodređenjem. Tako je Erikson preko abnormalnih pojava, došao do otkrića normalne krize u razvoju identiteta. Nije svaka k.i. nezdrava, ona je često plodan momenat za preokret u razvoju, šansa za uspešno odrastanje. Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do ireverzibilnih promena i do psihosocijalne izolacije, dok normalne, razvojne krize vode višem stupnju psiho – socijalne integracije, reverzibilne su i otvaraju nove mogućnosti sazrevanja. Na svakom od stupnjeva razvoja identiteta dolazi do određenih teškoća u formiranju stabilnog identiteta. Novi stadijum uvek je izazov i "potencijalna kriza usled radikalne promene perspektive", kaže Erikson. Traganje za ličnim identitetom je neizvestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem, krizama i eksperimentisanjem sa različitim ulogama.

Izvori:

Trebješanin Ž. (2008): Rečnik psihologije; Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991): Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd